Pre dva meseca mediji su objavili informaciju da se u gromoglasno otvorenom „Mitrosu“ odvija samo uslužno klanje svinja iako je prilikom svečanog otvaranja najavljeno da će ova fabrika veoma brzo raditi punom parom i puniti prodavnice mesnim prerađevinama. Tu informaciju je pokušao, bezuspešno i nervozno, da demantuje premijer Vučić lično, sve šaljući televizijske kamere u fabriku, pravdajući tako upitnu državnu investiciju od bezmalo šest miliona evra. Ključno je pitanje da li država treba da ulaže u strane investitore i mesnu prerađivačku industriju ili u lokalne farmere? I da li je cilj razvoj stočarstva ili zarada velikih?
Više od pet miliona evra dobio je iz budžeta Srbije austrijski investitor „Girlinger“ (Gierlinger), koji je u januaru 2015. godine kupio sremskomitrovački „Mitros“, a duže od godinu i po dana trebalo mu je da napravi prvi korak ka lokalnim farmerima i krene da od njih otkupljuje svinje u skladu sa kvalitetom i tržišnim uslovima.
Nekadašnji sremskomitrovački gigant klanične industrije prodat je u januaru prošle godine austrijskoj kompaniji za 800.000 evra, uz svečano potpisivanje ugovora i ceremoniju kojoj su prisustvovali premijer Srbije Aleksandar Vučić, tadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice Branislav Nedimović i novi vlasnik Johan Girlinger.
Tek u aprilu 2016. „Mitros“ je otvoren. Svečano, uz iste zvanice, iste velike reči, obećanja i informaciju da je Vlada Srbije austrijskom investitoru pomogla sa 5,8 miliona evra za 300 zaposlenih. Rečeno je tada da je u tom paketu i 700 stočara iz Srema i Mačve s kojima će fabrika potpisati ugovore za otkup mesa.
Danas, u subotu 3. septembra, „Mitros“ će biti ponovo otvoren. Ovoga puta – za stočare. Opet svečano, uz brojne zvanice. Dolazak je potvrdio nekadašnji gradonačelnik, sadašnji ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, a pozvani su uzgajivači svinja, mačvanski, sremski i ostali, predstavnici privrednih komora, agrobiznisa… Naime, „Mitros“ i Grad Sremska Mitrovica organizuju Dan otvorenih vrata za sve zainteresovane, a kako kažu, prvenstveno za poljoprivrednike, buduće kooperante. Na pitanje ko plaća subotnju zabavu (čuli smo, biće i toga) nismo uspeli da dobijemo odgovor, ali to je manje važno. Bitnije je gde su „Mitrosu“ kooperanti bili do sada, hoće li ova industrija konačno krenuti da ozbiljno ugovara proizvodnju sa lokalnim farmerima, kada će, ali stvarno, početi da pravi kobasice, šunke i druge prerađevine…
Da li treba davati subvencije mesnim industrijama ili lokalnim farmerima?
To je jedan deo priče. A drugi su subvencije iz državnog budžeta date ovom investitoru. Imamo domaću mesnu industriju, doduše ne tako uspešnu kao s kraja osamdesetih i devedesetih godina kada su fabrike poput „Mitrosa“ izvozile šunku za američko tržište i snabdevale američku vojsku, ali klanica nam sigurno ne fali. Ne može stoga da se ne postavi pitanje da li uopšte treba davati subvencije mesnim industrijama ili je bolje da te pare idu lokalnim farmerima, porodičnim gazdinstvima, ako nam je već cilj da oživimo svinjarstvo. Kako bi izgledalo da je država tih pet ili šest miliona evra koje je dala „Girlingeru“ – namenila za izgradnju farmi na porodičnim gazdinstvima po svim evropskim standardima?
Stručnjaci za projektovanje vele da se za pet miliona evra može podići stotinu savremenih farmi po, recimo, danskoj tehnologiji, za oko 500 tovljenika godišnje. Tu se računa samo izgradnja objekata. Dakle, te farme bi godišnje mogle da proizvedu 50.000 tovljenika kroz tri turnusa, prema evropskim kriterijumima. Da je država napravila propis po kojem pola investicije finansira ona, a pola poljoprivredno gazdinstvo, onda bismo govorili i o 100.000 tovljenika ili o dve stotine gazdinstava. Šta je pametnije? Dati stranom investitoru milione evra da zaposli 300 radnika (dosad nije zaposlio ni pola od toga) ili u deset sela podići po desetak savremenih farmi? Za selo i poljoprivrednika, svakako je bolja varijanta porodičnih farmi, ali za investitora nije. On sigurno nije došao u Srbiju da bi spasavao ovdašnjeg seljaka već zbog podsticaja koji su mu dati i mogućnosti izvoza na rusko tržište. Za njega tih 50.000 ili 100.000 tovljenika možda nije bog zna šta, ali tržište je otvoreno i za sirovinu bi se sigurno snašao. Za njega se ne treba puno brinuti.
Zamagljeni biznis
Sve što je dosad „Girlinger“ radio u „Mitrosu“ bilo je zamagljeno. Podsetimo, mediji su pre dva meseca objavili informaciju da se u sremskomitrovačkoj industriji mesa kolje samo uslužno, da se svinje uzimaju od jednog od većih proizvođača i klaničara u Sremu, da ugovorene proizvodnje sa kooperantima, odnosno lokalnim farmerima gotovo nema jer su otkupne cene minimalne i mimo tržišnih, te da u radnjama nema „Mitrosovih“ prerađevina, iako je prilikom otvaranja pogona u aprilu rečeno da će prve proizvode građani moći da kupuju već u maju. Te informacije pokušao je da demantuje premijer Srbije lično, ubeđujući građane u to kako zluradi novinari pišu laži i izmišljotine, kako „u „Mitrosu“ sve puca od rada“ i kako se kolje 500 svinja dnevno. I televizijske kamere snimile su proizvodnju u sremskomitrovačkoj industriji, ali je nekako propušteno da se kaže da je te svinje obezbedio samo jedan dobavljač i da je sve bilo kratkog daha. Javna je tajna bila da su pred potonje izbore ofarbane stare mašine, da je pogon svečano otvoren, a da proizvodnje, ako se ne uzme u obzir to uslužno klanje, nije bilo.
Sada iz fabrike poručuju da sve ide po planu, da se u prvoj polovini septembra očekuje dozvola za izvoz robe na rusko trzište, a sredinom oktobra i za plasman proizvoda na tršite zemalja EU. To podrazumeva proširenje proizvodnih kapaciteta, upošljavanje novih radnika, ali i veću potrebu za sirovinom.
– Želimo da razbijemo famu da „Mitros” ne radi, koljemo dve hiljade svinja sedmično i to sve ide u preradu. Želimo svim građanima Srbije, pogotovo Srema i Mačve, da pokažemo šta je „Girlinger holding“ u „Mitros“ uložio i dokle smo stigli sa proizvodnjom – izjavio je pre par dana direktor mitrovačke fabrike Ramo Adrović.
Sve je dobro ako postoje ugovori sa seljacima
– Upravo taj investitor iz Austrije je probni balon za sve ostale ulagače u stočarsku proizvodnju i svinjarstvo. „Girlinger“ je najavljivao da će svoju poslovnu politiku dugoročno zasnivati na saradnji sa kooperantima. Hajde da sačekamo da vidimo kako će on sve to uraditi pa da imamo realniju sliku ako dođe nemački „Tenis“, koji je najavljivan na velika zvona. Da vidimo da li će „Tenis“ dati bolje efekte, da li će obradovati farmere ili će se baviti nekom proizvodnjom koja nije do kraja jasna. Ali, sve to ide sporo i sve je zamagljeno. Nije se znalo šta radi „Grilinger“ sa „Mitrosom“, „Tenis“ je najavljen davno, trebalo je da dođe do kraja juna i da do tada svi ugovori budu potpisani ali od toga još uvek nema ništa – kaže agarni analitičar Milan Prostran.
Ovaj stručnjak naglašava da je najvažnije u svemu da ovi investitori uđu u kooperantski odnos sa lokalnim farmerima. S druge strane, klanice ukoliko nemaju oko 40 odsto sopstvene sirovinske proizvodnje, odnosno proizvodnje svinja sami sebi skaču u stomak, oni su u nezavidnom položaju, objašnjava on navodeći da su u Srbiji opstali samo takvi proizvođači, poput „Karneksa“, „Juhora“, „Neoplante“, „Matijevića“…
– Ne vidim još taj model kada je reč o „Girlingeru“ i kada je reč o ugovorima o saradnji. Da li će zaista imati i takvu vrstu saradnje i sopstvenu proizvodnju, ostaje da se vidi. Prošla je godina i osam meseci otkako je došao, tehnički to nije bilo neizvodljivo, srušio je neke zidove, doneo novu opremu… Ali, sada sve to treba da se isplati kroz preradu i to je teži deo posla. Da li će se odlučiti za sirovinu od domaćih farmera ili će je kupovati po Evropi, gde se može nabaviti jeftinije, jer trenutno svinjsko meso ima malo povoljnija konjukturna kretanja na evropskom tržištu. U svakom slučaju, domaći proizvođači se nadaju dugoročnim ugovorima i transferu tehnologije – objašnjava Prostran.
Sremci čekaju…
Poljoprivrednici u Sremu s kojima smo razgovarali nestrpljivo očekuju saradnju sa „Mitrosom“ i nadaju se korektnim odnosima. U udruženju odgajivača svinja „Graničar“ napominju da je samo u Kuzminu trenutno oko 20.000 grla u tovu, a kada bi bilo sigurnog tržišta, mogli bi da proizvedu mnogo više.
– Velike nade polažem u „Mitros“. Očekujem da ćemo biti poslovni partneri „Girlingeru“, jer nama ta klanica mnogo znači. To je bila referentna prerađivačka industrija za ovaj kraj, opstali smo nekako i u godinama kada ona nije radila, ali kada bi se uspostavio korektan odnos, to bi preporodilo naša sela i svinjarstvo – kaže Živorad Živković iz udruženja „Graničar“, koji bi za koji dan trebalo da isporuči svinje „Mitrosu“.
Kako kaže Milan Prostran, ne treba biti protiv investitora u ovoj branši, treba ih podržati, ali samo ako dolazak takvih ulagača bude zasnovan na ugovornim odnosima sa domaćim proizvođačima svinja. Sad je na „Grilingeru“ da ponudi model saradnje, da ga vidimo.
– Ako je austrijska kompanija dobila od naše države 10.000 evra po radniku, trebalo je da se uslovi da će ubuduće imati obavezu prema proizvođačima svinja. Naravno, bez ucenjivanja, jer zna se koja je takozvana cena koštanja žive vage, može da se ponudi i tehnologija… Važno je napraviti ugovore, s tim da oni ne mogu biti na godišnjem nivou, već najmanje za pet godina. To još uvek ne vidimo kod „Girlingera“ – veli Prostran. – Njima je svima motiv izvoz na rusko tržište, jer tako nameravaju da preskoče sankcije i trgovinske barijere između Rusije i EU.
U Udruženju odgajivača svinja Vojvodine ne vide rado strane investitore i sumnjaju u to da će farmerima biti bolje s njima. Predsednik ovog udruženja Antal Cindel veli da se zna da je njihov cilj samo da zarade, bez obzira na to da li će poslovati na uštrb seljaka, odnosno malih proizvođača.
– Oni će diktirati otkupnu cenu, kao uostalom i domaći otkupljivači. Sumnjam da su došli ovde da pomognu svinjarima da se oporave i izvuku iz blata. Vidimo šta se radilo u poslednje vreme na tržištu. Podigli su malo cene žive vage u otkupu, a onda su podigli cene svinjskog mesa u radnjama. Otkup su vratili na 150 do 160 dinara po kilogramu, ali cene u marketima nisu dirali. E takva nepoštena politika uništava svinjogojstvo i farmere – poručuje Cindel, koji na farmi u Bajmoku uzgoji oko 300 tovljenika godišnje. – I ja imam malu preradu, pravim proizvode od svinjskog mesa. Zašto nemam pravo da dobijem subvenciju koju je dobio „Girlinger“ ili bilo koji drugi strani ulagač?
Slađana Gluščević (VOICE)
